JEDAN NAŠ MANJE POZNATI MONAH I PROSVETITELJ

Na dan školske slave Svetog Save, 27. januara rešila sam da ukažem na jednog drugog srpskog, nekih 6 vekova mlađeg, monaha i prosvetitelja, čiji originalni ili prevedeni zapisi o vaspitanju i školstvu vrede i danas, baš kao i reči Svetog Save.

VASILIJE  VENIJAMIN BOROCKI

(Kulpin, 1801 – Mala Remeta, 1884)

Poreklom je bio iz seljačke porodice. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, učiteljsku 1823. u Somboru. Nekoliko godina je učiteljevao u rodnom Kulpinu. Posle smrti svoje supruge, zakaluđerio se i pod imennom Venijamin bio sveštenik u Šarengradu, Erdutu i Pešti. U starijim godinama živeo je u fruškogorskim manastirima. Prevodio je sa latinskog, nemačkog i mađarskog. Između ostalog, prevodio je Rumija, Kinga, Rankea i Herdera. Većina njegovih originalnih i prevedenih radova napisana je prosvetiteljski poučno, ali i popularno-prikazivački. Pažnju je poklanjao  pitanjima iz oblasti školstva, pedagogije i crkvene istorije. Romantičarski se bavio filologijom i narodnom istorijom. Objavljivao je srednjovekovna dokumenta. Njegovi radovi štampani su većim delom u Letopisu Matice srpske (1834, 1839, 1846 – 1848, 1856), peštanskom Magazinu za hudožestvo, knjižestvo i modu (1838 -1839), Serbskom narodnom listu (1838 – 1847), Vojvođanki (1851), Školskom listu (1861), Srbskom dnevniku (1863-1864) i  Južnoj pčeli (1851). Zbirku iz razni kako crkveni tako i svetski povesnica sastavio je u Erdutu 1878, а štampao u Osijeku 1879.

***

Roditelji dakle naši, kad bi rasuždavali o dobru koje istinji Učitelj proizvesti može, to bi oni njega tražili, […], primali bi ga kao dar danji sa neba, počitovali bi ga, slušali bi ga, […].

(“Nešto o neocenjimosti dobrog učitelja, i počitovanju toga”, Srbski narodni list, 1843, br. 35, str. 280)

*

Namerenije je vospitanija mislećiji, naravniji, razumniji i zdraviji narod izobraziti.

(“O vospitaniju selske dece”, Srbski narodni list, 1845, br. 36, str. 284)

*

[…], [b]adava je podizati škole, ako nam oskudevaju sposobni učitelji.

(Preveo s nemačkog, O ispitu”, Srbski narodni list, 1846, br. 44, str. 352)

 

(Materijal se čuva u BMS)

 

 

 

 

JEDAN NAŠ NEMAČKI KNJIŽEVNIK

Jedan nemački kniževnik u nastajanju nevoljno je u svet poneo svoje rodno mesto, a u knjigama ovekovečio naš Vrbas.

BIOGRAFIJA NA OVIM PROSTORIMA I STVARALAŠTVO

Ladislaus Johanes Jakob Šmit (Ladislaus Johanes Jakob Schmidt) rodio se u Bačkoj Topoli 24. aprila 1918. U Vrbasu je 1935. završio gimnaziju, a Nemačku učiteljsku školu 1938. Školske 1938/39. učiteljevao je u Beogradu. Bio  je i pesnik i dramsi autor, ali pre svega pripovedač i romansijer. Prve pesme, priče i druge tekstove kao učenik završne godine učiteljske škole objavio je u časopisu „Švapski narodni vaspitač“, koji je u Vrbasu izlazio od 1938. do 1940. I naredne godine slao je svoje radove kao učitelj iz Beograda. U Vrbasu je takođe objavio i novelu „Vilijamov nemački ispit“ 1940.

Njegova najznačajnija dela prevedena na srpski jezik su: ”Panonska novela. Životna povest Katarine D.”, “Povratak u Marezi” i “Marezi. Detinjstvo u jednom podunavskom švapskom selu”.

U svojim delima Johanes Vajdenhajm ističe da su pre dva veka svi koji su se iz Nemačke doselili u ove krajeve da bi od močvarnog predela mukotrpnim radom stvorili plodno tle, imali  „jednu zajedničku bogomolju“. Tek dolaskom obilja pšenice i kukuruza, ljudi su se podelili na luterance, evangeliste, kalviniste, metodiste… Pa i tada su obični ljudi u veri tražili  utehu i spas i  bili najispunjeniji kada bi živeli svoje male svakodnevne živote, poput Katarine Delhas. Katarina je bila rođena u evangelističkoj porodici; da bi je otrgli od siromaštva, udali su je za reformatora, ali ona je svoje nemstvo osećala kao neprestan rad i sticanje, i život sa svim onim „što su podunavske Švabe imale zajedničkog sa slovenskim i mađarskim življem“ . Još uoči proslave sto pedeset godina od koloniziranja Nemaca na ove prostore, Nemci iz Rajha naglašavali su samo razlike. A kada je Nemačka izgubila Drugi svetski rat, uvek skromna i poslušna Katarina – koja je zahvaljujući ratovima izgubila muža i oba sina – u austrijskoj tuđini proziva sveštenika. I Simon Lazar Meser (sam pisac) posle 40 godina dolazi u svoj zavičaj Marezi (Vrbas) da oprosti i da mu se oprosti. On se seća da su „protestantske Švabe“ imale svoj „Majalis“, a pravoslavni Srbi „Đuđendan“. Ali sve je to funkcionisalo – bar jedno uz drugo, ako ne jedno sa drugim – dok nije došlo „ludilo ‘nacionalnih buđenja’” i  Nemci iz Rajha.

Zbog ovakvih svojih stavova Johan Vajdenhajm je nailazio na nerazumevanje kod svojih sunarodnika, a naročito kod podunavskih Švaba. Ipak je za književni rad 1991. dobio nagradu Šilerove zadužbine u Vajmaru, kao i nagradu za književnost podunavskih Švaba pokrajine Baden-Virtenberg 1997.

PREVODILAČKI RAD

Posleratni pseudonim Johanes Vajdenhajm (Johannes Weidenheim) – nastao od nemačkih izraza za vrbu i domovinu – kasnije je ovaj književnik koristio i kao građansko ime. Posle rata je radio na zbližavanju nemačkog i jugoslovnskog naroda, i to najviše kao prevodilac.

Početkom 60-ih g. prošlog veka zainteresovao se za prevođenje Andrićevih pripovedaka i one su objavljivane na nemačkom jeziku počev od 1963. u okviru raznih izbora.  Preveo je  pripovetke: „Žeđ“, „Ćilim“, „Zmija“, „U zavadi sa svetom“, „Mila i Prelec“, „Osaćani“, „Štrajk u tkaonici ćilima“, kao i delo „Znakovi pored puta“. Ovi prevodi našli su svoje mesto u Andrićevoj – a time i srpskoj – bibliografiji, što nije slučaj sa ostalim prevodima. Roman Mladena Oljače „Molitva za moju braću“ iz 1957. Vajdenhajm je 1962. preveo kao „Zaveštanje“. Zbirku pripovedaka Jare Ribnikar „Bakaruša“ iz 1961. preveo je u saradnji sa Mirjanom Bihalji i objavio u Minhenu 1964. Od 1964. vraćao sve u više navrata književnom delu Eriha Koša, pa su tako na nemačkom jeziku objavljeni romani „Vrapci Van Pea“ 1964, „Veliki Mak“ 1965, „Montenegro, Montenegro“ 1967, „Sneg i led“ 1970. i 1973. Vajdenhajmov prevod romana Branka V. Radičevića “Bela žena” objavljen je u Štutgartu 1966. Roman Radomira Smiljanića „Bekstvo na Helgoland“ Vajdenhajm je  preveo i objavio 1979. u Študgartu, a roman „Ljudi sa četiri prsta“ Miodraga Bulatovića 1975 i 1981. u Minhenu. Pored pomenutih književnika Vajdenhajm je prevodio još i  Dušana Matića i  Mihajla Lalića. Preveo je i narodnu pesmu “Smrt majke Jugovića” i objavio je 1971. u Štutgartu u saradnji sa nemačkim likovnim umetnikom Tomasom Lenkom. Prevodio je i tekstove u luksuznim monografijama o likovnim umetnicima. Godine 1976. preveo je monografiju o hrvatskom naivnom slikaru Ivanu Generaliću, a dve godine kasnije i knjigu o slovačkom slikaru Joži Tisnikaru.

Za prevodilački rad 1974. dobio je nagradu jugoslovenskog PEN-a i tako postao drugi  Zapadni Nemac (posle Alojza Šmausa) koji je dobio to priznanje.

ZAKASNELA RECEPCIJA

Šta je bio razlog njegovog tako intenzivnog rada na zbližavanju  Nemaca i Jugoslovena? Osećanje krivice. Naime, tokom II svetskog rata u okupiranom Beogradu Vajdenhajm je uređivao je  list „Narodna straža“ i  na radiju vodio emisliju „Nemački narodni čas“. Hrvatskom istoričaru Vladimiru Gajgeru potvrdio je da je kao urednik Radio Beograda 1941. prvi Evropi pustio „Lili Marlen“, do tada nepoznatu široj javnosti.

Ovo je, svakao, mogao biti jedan od razloga zakasnele recepcije Vajdenhajma kod nas. Pored  činjenice da u svojim delima ni nama Srbima nije držao stranu. Pored, recimo, priče o prognanoj Katari Delhas, vidi se iz citata  koji sam ovde izdvojila. Posle 40 g. Simon Lazar Meser sa Rajne dolazi u svoj zavičaj, odlazi na grob svojih roditelji i primećuje:

“(…) – [N]a sve strane leže porušeni nadgrobni spomenici u visokoj travi, niko se nije potrudio da ih podigne, niko nije čak hteo da pokosi visoku travu.”

(“Marezi. Detinjstvo u jednom podunavskom švapskom selu”)

U zakasneloj recepciji postoji još jedan momenat. Iako je svoja sećanja na detinjstvo i mladost u Srbiji počeo da literarizuje još krajem 40-ih g. recepcija njegovih dela kod nas započeta je krajem 90-ih g, u vreme krize oko raspada Jugoslavije, i to u kontakstu oživljavanja rasprave egzodusa nad Podunavskim Švabama, što je kod nas dugo bila tabu tema.

Prevodilac Vajdenhajmovih dela na srpski jezik bio je Tomislav Bekić (1935 – 2008) (u januaru se navršilo tačno 10 godina od njegove smrti), Vrbašanin, profesor nemačke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U jednom intervjuu profesor Bekić se sećao da se sa imenom Johanesa Vajdenhajma susreo još kao student. Odlazio je kod ondašnjeg vrbaškog sveštenika Čepanjija po nemačke knjige. Negde 1957. sveštenik je uhapšen i osuđen zbog neprijateljske propagande i posedovanja Vajdenhajmove knjige “Susret s one strane krivice” (nije prevedena na srpski). Negde 1991. – posredstvom književnika  Franca Huterera (rodom iz Futoga) – prof. Tomislav Bekić i Johanes Vajdenhajm započeli su međusobnu prepisku. Tomislav Bekić je 1997. dva dana bio Vajdehajmov gost u njegovoj kući u predgrađu Bona. Dočekao ga je rečima:”Dobro mi došao, brate moj!”. Ovaj pozdrav – uz promenjeno građansko ime (Vajdenhajm) jasno govori o njegovom odnosu prema nama, prema svom zavičaju.

Profesor Bekić je najpre preveo Vajdenhajmovu pripovetku “Letnja svetkovina u Mareziju” i štampao je u “Letopisu” 1996.  Pripovetka prikazuje preobražaj malog čoveka, poniznog opštinskog služitelja, koji se jedini suprotstavio proganjanju Jevreja.

Vajdenhajmovo delo koje je najpre štampano pod naslovom “Životna povest Katarine D.” (1963), a zatim pod naslovom “Panonska novela” (1991), Bekić je preveo kao “Panonska novela’. Životna povest Katarine D. i štampao u Sremskim Karlovcima 1998. “Panonska novela” – koju neki smatraju za najbolje Vajdenhajmovo delo – našla je svoje mesto i u izboru “Priče iz Marezija” u izdanju Više škole za obrazovanje vaspitača u Vršcu 2001. Treće izdanje “Novela” je dočekala u knjizi sa naslovom “Marezijana”, (dobila naziv prema Vajdenhajmovom romanu koji nije preveden na srpski) koja se nalazi pred nama, a i koju je objavio Kulturni centar Vrbasa.

Drugi roman koji čini krunu Vajdenhajmovog stvaralaštva “Povratak u Marezi”  Bekić je preveo 1999. i štampao takođe u Sremskim Karlovcima. Godine 2002. u Vrbasu je izašlo drugo izdanje, a treće izdanje pojavilo se 2011. u izdanju Kulturnog centra Vrbasa.

Treće delo “Marezi. Detinjstvo u jednom podunavskom švapskom selu” prvi put je prevedeno u okviru pomenutog izbora “Marezijana” iz 2011. Ovaj izbor sadrži i “Priče iz Marezija”, pa tako i pripovetku “Slatki kolač Svetog Save”. Ova pripovetka predstavlja retkost po tome sa koliko je topline i nadahnuća neko kome to nije matična kultura opisao jednu pravoslavnu svetkovinu – Svetog Savu.

Ovde bih završila priču o ovom književniku (preminulom u Bonu 8. juna 2002) koji je svojim delima uveo ovo podneblje u nemačku literaturu, koji je pisao o stvarnim (vrbaskim) prostorima, ljudima i događajima, o jednom svetu koji više ne postoji, ali još uvek postoje neke navike i običaji tog sveta, pa će Vam možda biti interesantan ovaj odlomak:

“I tako se još uvek sećao da su u mesecu maju,(…), odlazili u jasenov gaj (…) – i staro i mlado – da se tamo provesele i obeleže praznik zvani “Majalis”. I iznad žari od ćumura na ražnju se obrtalo prase (…)”

(“Marezi. Detinjstvo u jednom podunavskom švapskom selu”)

 

Tekst je nastao iz mog istraživanja za izložbu povodom 500 g. reformacije koju je upriličio Muzej Opštine Bačka Topola. Istraživanje sam proširila kada sam uz profesora Ivicu izlagala na obeležavanju stogodišnjice rođenja Johanesa Vajdenhajma. Stogodišnjicu je obeležio takođe Muzej Bačka Topola i to u Noći muzeja, u maju 2018. Kako je sve izgledalo možete videti na mom Fejsbuk profilu kao i u sklopu ovog kratkog filma.

Posebno se zahvaljujem gospodinu Pavlu Orboviću iz Gradskog muzeja u Vrbasu, koji mi je dao značajan broj fotografija i razglednica iz nekadašnjeg Vrbasa.

(Fotografija na kojoj je Vajdenhajm (351) kao i fotografija korica dela Marezijana dati su prema: Johanes Vajdenhajm, Marezijana (izbor, prevod i predgovor Tomislav Bekić), Vrbas 2011; korice romana Povratak u Marezi deo su izdanja Johanes Vajdenhajm, Povratak u Marezi, (prevod Tomislav Bekić) , Vrbas 2011

 

 

 

 

DŽON BAURING

(Ekseter, Engleska, 17. X 1792 – Klermont, Ekseter, 23. XI 1872)

Godina 2018.  je godina u kojoj se navršava 200 godina od pojave prvog srpskog rečnika, tj. Srpskog rječnika, koji je izradio Vuk Stef. Karadžić 1818. godine. Godina 2018. takođe je godina kada Srbija ima čast da bude domaćin XVI Međunarodnog kongresa slavista. Zato sam ja sada rešila da napišem par redova o čoveku o kome sam i sama tek nedavno čula, a održavao je prijateljske veze sa Vukom. Uz to, ima i svoje mesto u srpskoj književnosti i kulturi.

Džon Bauring je poreklom  bio iz stare ugledne porodice Devonšir. Nije pohodio nijedan univerzitet. Zahvaljujući poslovima u vlastitoj trgovačkoj firmi, proputovao je veći deo Evrope i učio mnoge evropske jezike. Tokom 1823. posredovao je pri Bajronovom odlasku u Grčku. Između 1835. i 1849. bio je član Parlamentta u dva navrata, a po zadatku više puta je putovao u razne diplomatske misije. Služba ga je odvela sve do Dalekog istoka, gde je 1849. postao i konzul u Kantonu. Na Istoku se zadržao desetak godina, a 1858. povukao se iz javnog života i do smrti živeo u Klermontu. Najpre saradnik, 1824. postao je urednik Bentamovog radikalnog lista Wesminster Review, gde je objavio niz članaka o slobodnoj trgovini, reformi parlamenta i odgoju naroda.

Godine 1826. veoma je poletno prikazao trotomno „lajpciško izdanje“ Vukovih srpskih narodnih pesama. Tekst je upotpunio, između ostalog, sopstvenim prevodom dvanaestak pesama. U dnevniku Foreign Quarterly Review objavio je članak u kome je nekadašnji direktor Karlovačke gimnazije Đerđ Rumi dokazivao da mađarski jezik u pogledu ekonomije izraza stoji iznad svih glavnih evropskih jezika. Radeći na svojoj antologiji srpskih narodnih pesama, preko Šafarika i Kopitara, započeo je prepisku s Vukom (1826 –1832, 1848). Nakon Bentamove smrti uredio je i izdao njegovu obimnu zaostavštinu. Godine 1857. u dva toma je objavio The Kingdom and the People of Siam, a 1859. A Visit to the Philippine Isle. Posthumno, 1877. njegov sin Levin objavio je Autobiographical Recollections of Sir John Bowring. Dodeljena mu je plemićka titula. Dobio je mnogobrojna priznanja ( počasni doktorat Grotingenskog univerziteta), postao član mnogih evropshih učenih društava. Iako je njegovo zvanje bilo „na dohvat“ on je jedan od najznačajnijih engleskih prevodilaca svog vremena. Objavio je sledeće antologije, pretežno zbirke narodne poezije: rusku (1821-23); holandsku (1824); špansku (1827); mađarsku (1830) i češku (1832). Svaka sadrži uvod o istoriji, jeziku i običajima ovih naroda, o kojima se tada u Engleskoj malo znalo. Koristeći se Talvjinim nemačkim prevodom, ali sa Vukovim originalom pred sobom,  U Londonu je  1827. objavio  Servian Popular Poetry. Redukovao je oba izvora. Slaba, stihovana posveta Vuku u prevodu S. Tekelije štampana je tek 1864. u Srbskom letopisu, zajedno sa originalom. Po jedan primerak knjige primili su Vuk, knez Miloš (sa vlastoručnom posvetom) i S. Milutinović. Milutinović mu se odužio posvetivši mu svoju Pjevaniju i Diku crnogorsku. Antologija je toplo dočekana u velikom br. književnih listova i jedan deo preveden je na franc. u listu Le Globe , 1827.  I Gete ju je prikazao u svom časopisu Kunst und Alterthum. Iako je ukazivao na pogreške, i Kopitar mu je odao priznanje. Godine 1827. antologija je prikazana  i u SAD, što je verovatno prvi pomen Srba i srpske književnosti u Americi. Mnogi njeni stihovi i pojedine pesme preštampavani su u časopisnim prikazima i pojedinim zbirkama sve do Prvog svetskog rata. Oduševljenih reakcija bilo je i u časopisu Serbske ljetopisi (1827). Vrlo je verovatno da je mnogo uticala i na srpske intelektualce tog doba (npr. Njegoša). Ipak, ova prva zbirka srpskih narodnih pesama na engleskom jeziku danas je značajna samo stoga što je probudila interesovanje za dalje istraživanje. Engleski prevodilac koji se prvi zainteresovao neposredno za srpske narodne pesme nije uspeo ništa više da uradi u vezi sa Srbijom i srpskom književnošću. Nije uspeo da uz Vuka proputuje Srbijom, da sačini još jednu antologiju ili dopuni postojeću. Nije uspeo da ispuni  Vukovu želju i  prevede Rankeovu Die serbische Revolution, niti da omogući štampanje Vukovog prevoda Novog zavjeta u Londonskom biblijskom društvu.