DAN PRIJATELJSTVA I – JEDNO SEĆANJE

Danas, na Internacionalni dan prijateljstva (4.avgusta), želim sa vama da podelim jedno iskustvo.

Tog leta iz te banje naša proslavljena, ugledna glumica prvi put na prvom programu javnog servisa  šalje razglednicu sa pozdravima celoj Srbiji. (I danas se pitam šta joj je to trebalo.) Tog leta prvi put tamo gostuje i raspevana Žikina šarenica.

Kao i većina drugih ljudi tamo mogu da odem samo svojim novcem. I otišla sam. I našla sam se  na vežbama. (Tog iskustva još i danas nastojim da se oslobodim…)

Jedan terapeutov nagli pokret i – neopisiv bol, kao da mi je neko nožem zaparao duž cele zadnje strane noge. Buđenje narednog jutra i oštar bol u nozi. Ne obraćam previše pažnju na to, jer mislim da imam upalu mišića, a to je za moje dobro i proći će…

Dva dana kasnije terapeut mi se odupire o drugu nogu kako se čovek odupire o neki težak predmet koji nastoji da pomeri. Lice mu se izobličilo u nastojanju da pređe granicu mog tela. Posle dužeg trpljenja (na koje sam naučena) pokušavam da mu kažem da se zaustavi. Ali on uporno gleda nekud u stranu. Kao da me nema.

Sledeće čega se sećam… Naglo me povlači  na kolena, tri puta neizdrživ bol u leđima i … isto toliko puta moj vrisak… (Sada mislim da je od bola jači bio strah.) Osećam jak pritisak u zadnjem delu, kao da se raspadam, ali ne mogu da dokučim šta se dešava. Kasnije shvatam da je, nastojeći da me savije unazad, svoje koleno gurao u moju zadnjicu…

Na kraju me iznenada podiže i nosi. Gledam ostale u sali iz ptičje perspektive. Ali nisam samo zbog toga zbunjena. Nešto nije u redu. Tek posle nekog vremena shvatam šta je bilo po sredi. Najviše mi je smetalo što je noseći me držao ruku između mojih nogu. (Što je za mene jednako tako  ponižavajuće, neprijatno, pa i nekonstruktivno kao i za svaku drugu žensku osobu koja više nije dete…) Ali nije on želeo da bude perverzan. Ne. Ja sam za njega samo krpa, a čoveku je svejedno kako će ščepati krpu.

Narednog dana shvatam da se onaj bol u nogama pretvorio u dve ogromne modrice. Nikada se u životu nisam osećala toliko poniženo. Zbog svega što mi se u ta dva dana dogodilo. Mnogo toga mi je potom prolazilo kroz glavu. Ipak, presudno je bilo sećanje na drugarice iz osnovne škole. Verovatno ni u budućnosi neću saznati zašto se sa drugaricama koje su imale sedam godina kada su me upoznale nikada nisam osećala toliko poniženo kaliko sa jednim odraslom čovekom. Ali jedno sam znala još tada, pre devet godina. Bilo je to prvi put da sam rekla ne sistemu, roditeljima i onome što je “za moje dobro”. Znala sam: ako su mogle da me poštuju drugarice koje su me kao deca upoznale samo zato što im je neko odredio da idu sa mnom u odeljenje, onda to može i čovek koji je kao punoletan sam birao da svakodnevno dolazi u kontakt sa ljudima kao što sam ja i meni slični!

Zato danas – dvadeset godina po završetku osnovne škole – ovaj post posvećujem svima koji su od septembra 1991. do maja 1999. bili “akavci” (išli u A razred) u Osnovnoj školi “Nikola Tesla” u Bačkoj Topoli!

Posvećujem ga direktorici Jeleni, učiteljici Anki i razrednoj Pavli, koje su  uvek bile uz mene, uz ceo naš razred, u godinama kada se u Srbiji pričalo o svemu samo ne o toleranciji, prihvatanju različitosti, jednakim pravima i inkluzivnom obrazovanju.

Posvećujem ga roditeljima “akavaca”, koji (bar koliko ja znam) nikada nisu smatrali da je neko hteo da onemogući razvoj njihove dece time što ih je odredio da idu sa mnom u odeljenje. (Na kakav stav sam naišla nedavno na jednoj Fejsbuk stranici.)

Posvećujem ga najboljoj drugarici Bokici, koja je svojim smehom i krupnim bademastim očima na sve ružno uvek gledala samo kao na nešto što je deo života i nikada nije žalila što svet nije bolji. (Meni ni jedno ni drugo ni danas ne polazi za rukom.)

Posvećujem ga Tanjuški, kojoj sam kao devojčica zavidela što je plava i koja je uspela da završi fakultet, zaposli se, osnuje porodicu i ostane dobra i vesela uprkos svemu što joj se u životu dogodilo.

Posvećujem ga prefinjenoj i nežnoj Taši, jer sam kao mala uvek želela da budem plava kao ona, a danas bih volela da imam decu kakva su njena: dobrodušna, kulturna i fina. I plava, naravno 🙂 .

Posvećujem ga Tikici, koja je jednom u nižim razredima izabrana za najboljeg druga, a ja sam bila ponosna što sam dobila zadatak da o svojoj tada najboljoj drugarici napišem nekoliko reči, koje su se našle na panou u holu škole.

Posvećujem ga i sestrama Ivani i Milici, koje kao mala (pa i dugo posle) nisam mogla da razlikujem, a danas se divim njihovoj sesrinskoj bliskosti. Divim se mojoj Ivančici, najboljoj drugarici (“cekavac”, C razred, zato je nisam ranije pomenula), o kojoj sam dugo mislila da je smotana, ali sam kasnije shvatila da ona samo mirno i tiho prati svoj put. (Meni to ni danas ne uspeva.) Nekako tiho volim i  nenametljivu Milicu, (starija generacija), koju sam bliže upoznala tek kasnije, a koja nikada nije odustala od svoje želje da bude majka da bi na kraju konačno uspela 🙂 .

Ovaj post posvećujem svima njima, jer kada je trebalo, nisam bila svesna koliko su mi značili. Ovaj post posvećujem svima njima, jer su me naučili da poštujem i volim sebe ovakvu kakva jesam, i da se uklonim od onih koji me ponižavaju, ma to bili i oni koji su po prirodi svoga posla tu da pruže podršku!

(Fotografiju kiše možete naći ovde.)

 

 

Author: Jelena Zagorac

Diplomirala sam književnost i u potrazi sam za otvorenim prostorima. I've graduated a literature and I'm looking for free places.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s