Jelena Zagorac piše argumentovano, posvećeno i zanimljivo. U prikazu autobiografskog romana Promena nobelovca Mo Jena, koji je objavila Laguna, vidi se da Jelena ume da na ograničenom prostoru izvuče suštinu romana i ujedno zaintrigira čitaoca da ga sam pročita. Preporučila bih Jelenu svima kojima su potrebni autorski tekstovi ali i podrška u procesu pisanja.

 

Jasmina Radojičić, urednica u Laguni

Advertisements

PRAZNIČNI BISERI

Na Badnje veče, 25. decembra umačemo mi jabuke i orase u med i pitamo Saru:

-Je l’ti se sviđa?

-Malkice – odgovara Sara.

Nešto kasnije, negde oko ponoći pita Sara:

– Májko, da li će sutra biti leto?

– Neće – odgovori májka.

Na to Sara tužno zavapi:

-Ali kako ćete mi onda sutra izneti rozo korito da se kupam na dvorištu?!

*

Uveče 2. januara šetamo se mi sa Sarom po centru Novog Sada. Májka skene Sari pažnju na ukras koji povezuje dve zgrade:

-Vidiš, Saro, kako ptica drži grančicu? Grančica je simbol mira.

Sara će na to:

-A da li možemo mi od te Mire (valjda!) kod kuće da napravimo isto ovako?

*

Bio Božić Bata kod májke, deke i tetke i 7. januara poklonio Sari patofne. Ona ih pažljivo vadi iz kutije:

– Jeeedaan, dvaaa. Dve patofne.

(U tekstu pod naslovom Duga u Fragmentima već sam objasnila da smo moja sestra i ja baku po majci po bunjevački zvale májka, pa je tako nastavila i moja sestričina.)

(Fotografiju sam pronašla na ovom sajtu.)

PITALICE ZA PRIČALICE

Dragana Dženopoljac, Danijela Rodić, Logopedove pitalice za pričalice, Udruženje Logopraktika, Subotica 2018.

Pošto za dobru knjigu nikad nije kasno, valjda nije kasno ni za preporuku.

Knjiga logopeda Dragane Dženopoljac i Danijele Rodić Logopedove pitalice za pričalice idealna je kao poklon detetu  uzrasta od 3 godine pa naviše, i to svakom detetu bez razlike da li se suočava sa smetnjama u govoru i razvoju ili ne.

Dragana i Danijela idu tragom Čika Jove Zmaja, koga su volele i uz koga su odrastale generacije vekovima. Jednostavnim rečnikom, koji čini kratke ritmične stihove dete se upoznaje sa svetom oko sebe: sa svojim telom, sa bojama, sa voćem, povrćem, životinjama, godišnjim dobima, danima u nedelji, zanimanjima, alatima, školskim priborom,… Rima je tu da ukaže na određenu vezu među pojimovima i tako – kroz svojevrsnu igru, igru rečima- doprinese detetovom saznavanju sveta. Rima doprinosi lakšem pamćenju, pa će tako dete lakše zapamtiti da prsti moraju biti čisti, da je brokoli zdrav i da ga treba voleti, da vaspitačica i učiteljica uče mnogim korisnim stvarima,… Stihovi su dati u formi pitalica, koje od malih-velikih čitalaca zahtevaju aktivan odnos prema knjizi i čitanju. Oni će se zabavljati pogađajući, iščekujući i otkrivajući. Edukativni sadržaj knjige vešto je uvijen u osećanje rodosti, toliko blisko deci. Tom osećanju radosti kojim zrače Draganini i Danijelini stihovi doprinose i ilustracije Viktorije Kresanko. Ilustracije su živopisne, urađene pretežno toplim bojama i sa neverovatno mnogo detalja. One zauzimaju veći deo svake stranice u knjizi, tako da se onaj kome poklonite ovu knjigu neće uplašiti pred 250 pitalica, nego će urezujući u pamćenje ilustracije uskladištiti i pesmice.

 

VUKOSAVA MIŠIĆ BIČANSKI

( Šabac, 1872 – Beograd, 23. II 1940)

Pseudonimi: V-a, Tetka Vuka. Otac Gavra jedno vreme je bio predsednik Zadruge zanatlija Novosađana, a majka Marija spisateljica. Udala se za Mihajla Mišića. Višu devojačku školu završila je  u Novom Sadu. Još kao učenica bila je aktivna u Dobrotvornoj zadruzi Srpkinja Novosatkilja. Kao supruga prvog prote srpske pravoslavne crkve u Beču, svesrdno je pomagala rad sveslovenskog udruženja „Slavenska beseda“ i srpskog akademskog društva „Zora“. 1902. bila je jedna od osnivača Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Beču, a od osnivanja do 1904. i njen perovođa. Sveštenička kuća naročito  je primala studente, ali je uvek bila širom otvorena svim Srbima, pa i Slovenima, koji su posebno za vreme Prvog svetskog rata tu nalazili utočište. Po smrti svoga muža, 1934. preselila se u Novi Sad, a pred kraj života prešla  u Beograd. Sahranjena je na  Uspenskom groblju u Novom Sadu. Pisala je naročito dečje pesme, ali je dosta njenih pesama ispevano u patriotskom duhu. Sarađivala je u Nevenu (1883–1885), Javoru (1886–1888), Volji naroda (1888), Zastavi (1892, 1896 – 1897, 1908), Ženskom svetu (1897, 1907 -1914), Domovini (Bg 1902, 1909), Politici (1908), Ženi ( 1912, 1919-1921), Đačkom prijatelju (1911), Pravdi (1912), Dečjim novinama (1918), Beogradskoj štampi (1920), Zorici (1921) i Vesniku (Bg 1923). Prevodila je, mahom pripovetke ,  s nemačkog,  češkog i ruskog (Arcibaševa i Čehova). 1929. Beogradu je objavila Postanak i razvitak Srpske Svetosavske Crkve u Beču. U rukopisu je ostalo pesama, prevedenih pripovedaka,  nedovršene uspomene (Moji doživljaji) i putopis iz Srbije (1897).

IZ RUKOPISA

SENI JULIJE HAŽDEU

O! blažena seni, plemenito srce!

Uzvišena dušo, puna ideala!

Rano uvenuli krasnog vrta cvete,

Nek’ ti je u pomen ova pesma mala.

Ta ja ti se divim; kao i svi drugi –

Sa zanosom čitam, divne pesme tvoje,

Sa kojih ti živiš, i živećeš vazda,

Koje će i lednu dušu da osvoje.

Čas su oštre, jetke; ali istinite,

Čas vesele, ljupke, i prepune šale,

Čas ljubavlju goru, pomešane sumnjom,

Neke k’ nebu teže, za svetom ne žale.

O! sudbino kleta! neumitna smrti!

Zar ste nju za žrtvu morale uzeti?

Ali Vas je ona ipak pobedila,

Jer je time stigla, željenoj joj meti.

Ona i ne beše zemaljsko stvorenje,

Koji čovek ima, anđeoska krila?

Ona se vratila, svome pravom jatu,

Anđeo je sada, anđeo j’ i bila.

1901.                                            V.

 

Teške su bile prilke za nas Srbe u Beču…

Kao da im vrana beše popila mozak, u svakom od nas gledali su zločince i uhode, naša crkva ili je naročito izgledala kao leglo veleizdajnika i zato su na nju obratili mnogo pažnje. Početkom rata, naš opštinski odbor  uplašen razbegao se i nije se pojavio godinu i po dana, dok nije nastupilo sigurnije vreme, jer videći da crkvu nisu zatvorili, a sveštenika nisu uhapsili i odveli,  dobili sui ipak kuraži. Mi smo pak ostali na poprištu, da u njoj stvorimo još više “Dom Gospodnji” i “otačbinu” našem narodu, interniranima, konfiniranima i izbeglima sa raznih strana Monarhije, a naročito kasnije, ruskim, a još kasnije srpskim zarobljenicima, koji nađoše u crkvi utehe.

Osnovah dobrovoljni kor od ostudenata i konfiniranih i pojasno u Slavu Božiju i pobedu srpskoga oružja, oplakivasmo sve pale žrtve naše i očekivasmo pobedu i sretan svršetak. Sveštenik je istina morao pri Bogosluženju da spominje ćesara, ali je nami svima u duši odjekivalo ime staroga kralja Petra, koga je sveštenik u svojoj tihoj molitvi, pri proskomidiji spominjao. I naše molitve Bog je islišao.

(Moji doživljaji, 21-22)

 

Rukopisi pesama Vukosave Mišić Bičanski čuvaju se u Rukopisnom odeljenju Matice srpske (M17753), baš kao i Moji doživljaji (M17756).Oba su rukopisa pisana ćirilično.

Fotografija je uzeta iz P. Adamović, Bičanski Mišić, Vukosava, Leksikon pisaca Jugoslavije,  MS 1972, 239.

 

 

SLAVKA N. MIHAJLOVIĆ KLISIĆ

( Beograd, 2. IX 1888-Beograd, 7. IV 1972)

Potiče od oca Nikole Mihajlovića, industrijalca, i majke Mileve. Godine 1906. završava Treću beogradsku gimnaziju. Godine 1911. kao  pitomica  Kraljevine Srbije  na studijama medicine  u Ženevi, brani tezu Paludesne en Serbie (Malarija u Srbiji). Tokom balkanskih ratova upravnik je rezervne vojne bolnice u Nišu. Prvi svetski rat zatiče  je na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu, u kojoj ostaje skoro tokom čitavog rata. Godine 1919. udaje se za doktora Jovana Klisića, sa kojim kasnije osniva Sanatorijum „Sveti Đorđe“. Godine 1920.  u Parizu specijalizira ginekologiju i akušerstvo. Od 1929. od  osnivanja,  besplatno radi na ginekološkom odeljenju Memorijalne bolnice za žene i decu „ DR Elza Inglis“, čiju je izgradnju pomogla osnivanjem Društva žena lekara 1919-1920. Tridesetih godina povlači se u svoje malo porodilište „ Kopitareva gradina“, gde dočekuje Drugi svetski rat. Godine 1955. u obliku memeora objavljuje dnevničke beleške Oblaci nad gradom 1914-1918,  prvu dokumentaciju o uskovima lekarskog rada u Beogradu za vreme Prvog svetskog rata,  jedno od retkih naših celovitih i dubljih književno-umetničkih svedočanstava o tom periodu. Za zasluge u ratovima primila je više odlikovanja, među kojima orden Svetog Save IV i V reda.

Kao članica Beogradskog ženskog društva, neko vreme je nastavnica higijrne u Ženskoj radničkoj školi – školi Društva. Jedna  je od osnivača i rukovodilaca  Ženske stranke. Aktivna je  i kao članica Srpskog crvenog krsta i Srpskog lekarskog društva.

*

7. avgust 1914.

Dotrčasmo u operacionu salu. Stavili smo ranjenika na sto. Previjamo, a ruke nam drhte. Bolničari stoje bledi i ukočeni. Iznad nas gruva i prozori zveče. U toj opštoj zabuni, dotrčale su usplahirene bolničarke iz susedne, ženske bolnice. One su me zvale da im pomognem.

Ženska bolnica okrenuta je prema Zemunu, pa su i kroz njene prozore doletali kuršumi. Zato smo morali da smestimo bolesnice i porodilje po hodnicima zgrade, jer su oni bili unekoliko zaštićeni. Rešismo da se porođaji obavljaju u kupatilo, koje smo na brzu ruku preuredili.

Oblaci nad gradom 1914-1918

(Fotografija književnice je iz reprint izdanja: dr Slavka Mihajlović Klisić, Oblaci nad gradom 1914-1918, Beograd 2008)

 

 

“OD IDEJE DO PRIČE” – JAVNO ČITANJE

Dana 20. decembra učesnici radionice Od ideje do priče – koju je u Muzeju Opštine Bačka Topola u septembru držala profesorica srpske književnosti i jezika Dunja Pešut – javno su čitali svoje priče.

Veče je bilo  podeljeno u tri bloka. U prvom bloku Upoznaj druga čitali su oni koji su pisali o drugu iz grupe, koga su dobili slučajnim izvlačenjem. U bloku Izmeni bajku čitali su “pisci” koji su odabrali  da već poznatu bajku izmene tako sto će ubaciti novog junaka i promeniti njen tok.

Za ovim je došla pauza, koju je svojom gitarom vrlo lepo ispunila Barbara Bede, učenica Muzičke škole u Bačkoj Topoli.

 

Onda je usledio blok Iz tuđih cipela, iz tuđe perspektive, gde su usledile priče ispričane iz vizure kog predmeta ili bića (leptira, belog doktorskog mantila, naočara i sl.).

Kraj večeri muzikom je začinila ponovo Barbara Bede.

Učesnici su se u velikom broju odazvali pozivu profesorice Pešut i svi zajedno su uživali u događaju, mada sa žaljenjem ističu da je malo ljudi iskoristilo priliku da ih čuje  😦 .

A meni ne preostaje ništa drugo nego da se zahvalim Dunji Pešut što mi je pružila neohodne podatke i fotografije, kako bih pisala o ovom zanimljivom događaju, kome zbog nepristupačnosti muzejskog prostora nisam mogla prisustvovati.

JEDAN NAŠ NEMAČKI KNJIŽEVNIK

Jedan nemački kniževnik u nastajanju nevoljno je u svet poneo svoje rodno mesto, a u knjigama ovekovečio naš Vrbas.

BIOGRAFIJA NA OVIM PROSTORIMA I STVARALAŠTVO

Ladislaus Johanes Jakob Šmit (Ladislaus Johanes Jakob Schmidt) rodio se u Bačkoj Topoli 24. aprila 1918. U Vrbasu je 1935. završio gimnaziju, a Nemačku učiteljsku školu 1938. Školske 1938/39. učiteljevao je u Beogradu. Bio  je i pesnik i dramsi autor, ali pre svega pripovedač i romansijer. Prve pesme, priče i druge tekstove kao učenik završne godine učiteljske škole objavio je u časopisu „Švapski narodni vaspitač“, koji je u Vrbasu izlazio od 1938. do 1940. I naredne godine slao je svoje radove kao učitelj iz Beograda. U Vrbasu je takođe objavio i novelu „Vilijamov nemački ispit“ 1940.

Njegova najznačajnija dela prevedena na srpski jezik su: ”Panonska novela. Životna povest Katarine D.”, “Povratak u Marezi” i “Marezi. Detinjstvo u jednom podunavskom švapskom selu”.

U svojim delima Johanes Vajdenhajm ističe da su pre dva veka svi koji su se iz Nemačke doselili u ove krajeve da bi od močvarnog predela mukotrpnim radom stvorili plodno tle, imali  „jednu zajedničku bogomolju“. Tek dolaskom obilja pšenice i kukuruza, ljudi su se podelili na luterance, evangeliste, kalviniste, metodiste… Pa i tada su obični ljudi u veri tražili  utehu i spas i  bili najispunjeniji kada bi živeli svoje male svakodnevne živote, poput Katarine Delhas. Katarina je bila rođena u evangelističkoj porodici; da bi je otrgli od siromaštva, udali su je za reformatora, ali ona je svoje nemstvo osećala kao neprestan rad i sticanje, i život sa svim onim „što su podunavske Švabe imale zajedničkog sa slovenskim i mađarskim življem“ . Još uoči proslave sto pedeset godina od koloniziranja Nemaca na ove prostore, Nemci iz Rajha naglašavali su samo razlike. A kada je Nemačka izgubila Drugi svetski rat, uvek skromna i poslušna Katarina – koja je zahvaljujući ratovima izgubila muža i oba sina – u austrijskoj tuđini proziva sveštenika. I Simon Lazar Meser (sam pisac) posle 40 godina dolazi u svoj zavičaj Marezi (Vrbas) da oprosti i da mu se oprosti. On se seća da su „protestantske Švabe“ imale svoj „Majalis“, a pravoslavni Srbi „Đuđendan“. Ali sve je to funkcionisalo – bar jedno uz drugo, ako ne jedno sa drugim – dok nije došlo „ludilo ‘nacionalnih buđenja’” i  Nemci iz Rajha.

Zbog ovakvih svojih stavova Johan Vajdenhajm je nailazio na nerazumevanje kod svojih sunarodnika, a naročito kod podunavskih Švaba. Ipak je za književni rad 1991. dobio nagradu Šilerove zadužbine u Vajmaru, kao i nagradu za književnost podunavskih Švaba pokrajine Baden-Virtenberg 1997.

PREVODILAČKI RAD

Posleratni pseudonim Johanes Vajdenhajm (Johannes Weidenheim) – nastao od nemačkih izraza za vrbu i domovinu – kasnije je ovaj književnik koristio i kao građansko ime. Posle rata je radio na zbližavanju nemačkog i jugoslovnskog naroda, i to najviše kao prevodilac.

Početkom 60-ih g. prošlog veka zainteresovao se za prevođenje Andrićevih pripovedaka i one su objavljivane na nemačkom jeziku počev od 1963. u okviru raznih izbora.  Preveo je  pripovetke: „Žeđ“, „Ćilim“, „Zmija“, „U zavadi sa svetom“, „Mila i Prelec“, „Osaćani“, „Štrajk u tkaonici ćilima“, kao i delo „Znakovi pored puta“. Ovi prevodi našli su svoje mesto u Andrićevoj – a time i srpskoj – bibliografiji, što nije slučaj sa ostalim prevodima. Roman Mladena Oljače „Molitva za moju braću“ iz 1957. Vajdenhajm je 1962. preveo kao „Zaveštanje“. Zbirku pripovedaka Jare Ribnikar „Bakaruša“ iz 1961. preveo je u saradnji sa Mirjanom Bihalji i objavio u Minhenu 1964. Od 1964. vraćao sve u više navrata književnom delu Eriha Koša, pa su tako na nemačkom jeziku objavljeni romani „Vrapci Van Pea“ 1964, „Veliki Mak“ 1965, „Montenegro, Montenegro“ 1967, „Sneg i led“ 1970. i 1973. Vajdenhajmov prevod romana Branka V. Radičevića “Bela žena” objavljen je u Štutgartu 1966. Roman Radomira Smiljanića „Bekstvo na Helgoland“ Vajdenhajm je  preveo i objavio 1979. u Študgartu, a roman „Ljudi sa četiri prsta“ Miodraga Bulatovića 1975 i 1981. u Minhenu. Pored pomenutih književnika Vajdenhajm je prevodio još i  Dušana Matića i  Mihajla Lalića. Preveo je i narodnu pesmu “Smrt majke Jugovića” i objavio je 1971. u Štutgartu u saradnji sa nemačkim likovnim umetnikom Tomasom Lenkom. Prevodio je i tekstove u luksuznim monografijama o likovnim umetnicima. Godine 1976. preveo je monografiju o hrvatskom naivnom slikaru Ivanu Generaliću, a dve godine kasnije i knjigu o slovačkom slikaru Joži Tisnikaru.

Za prevodilački rad 1974. dobio je nagradu jugoslovenskog PEN-a i tako postao drugi  Zapadni Nemac (posle Alojza Šmausa) koji je dobio to priznanje.

ZAKASNELA RECEPCIJA

Šta je bio razlog njegovog tako intenzivnog rada na zbližavanju  Nemaca i Jugoslovena? Osećanje krivice. Naime, tokom II svetskog rata u okupiranom Beogradu Vajdenhajm je uređivao je  list „Narodna straža“ i  na radiju vodio emisliju „Nemački narodni čas“. Hrvatskom istoričaru Vladimiru Gajgeru potvrdio je da je kao urednik Radio Beograda 1941. prvi Evropi pustio „Lili Marlen“, do tada nepoznatu široj javnosti.

Ovo je, svakao, mogao biti jedan od razloga zakasnele recepcije Vajdenhajma kod nas. Pored  činjenice da u svojim delima ni nama Srbima nije držao stranu. Pored, recimo, priče o prognanoj Katari Delhas, vidi se iz citata  koji sam ovde izdvojila. Posle 40 g. Simon Lazar Meser sa Rajne dolazi u svoj zavičaj, odlazi na grob svojih roditelji i primećuje:

“(…) – [N]a sve strane leže porušeni nadgrobni spomenici u visokoj travi, niko se nije potrudio da ih podigne, niko nije čak hteo da pokosi visoku travu.”

(“Marezi. Detinjstvo u jednom podunavskom švapskom selu”)

U zakasneloj recepciji postoji još jedan momenat. Iako je svoja sećanja na detinjstvo i mladost u Srbiji počeo da literarizuje još krajem 40-ih g. recepcija njegovih dela kod nas započeta je krajem 90-ih g, u vreme krize oko raspada Jugoslavije, i to u kontakstu oživljavanja rasprave egzodusa nad Podunavskim Švabama, što je kod nas dugo bila tabu tema.

Prevodilac Vajdenhajmovih dela na srpski jezik bio je Tomislav Bekić (1935 – 2008) (u januaru se navršilo tačno 10 godina od njegove smrti), Vrbašanin, profesor nemačke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U jednom intervjuu profesor Bekić se sećao da se sa imenom Johanesa Vajdenhajma susreo još kao student. Odlazio je kod ondašnjeg vrbaškog sveštenika Čepanjija po nemačke knjige. Negde 1957. sveštenik je uhapšen i osuđen zbog neprijateljske propagande i posedovanja Vajdenhajmove knjige “Susret s one strane krivice” (nije prevedena na srpski). Negde 1991. – posredstvom književnika  Franca Huterera (rodom iz Futoga) – prof. Tomislav Bekić i Johanes Vajdenhajm započeli su međusobnu prepisku. Tomislav Bekić je 1997. dva dana bio Vajdehajmov gost u njegovoj kući u predgrađu Bona. Dočekao ga je rečima:”Dobro mi došao, brate moj!”. Ovaj pozdrav – uz promenjeno građansko ime (Vajdenhajm) jasno govori o njegovom odnosu prema nama, prema svom zavičaju.

Profesor Bekić je najpre preveo Vajdenhajmovu pripovetku “Letnja svetkovina u Mareziju” i štampao je u “Letopisu” 1996.  Pripovetka prikazuje preobražaj malog čoveka, poniznog opštinskog služitelja, koji se jedini suprotstavio proganjanju Jevreja.

Vajdenhajmovo delo koje je najpre štampano pod naslovom “Životna povest Katarine D.” (1963), a zatim pod naslovom “Panonska novela” (1991), Bekić je preveo kao “Panonska novela’. Životna povest Katarine D. i štampao u Sremskim Karlovcima 1998. “Panonska novela” – koju neki smatraju za najbolje Vajdenhajmovo delo – našla je svoje mesto i u izboru “Priče iz Marezija” u izdanju Više škole za obrazovanje vaspitača u Vršcu 2001. Treće izdanje “Novela” je dočekala u knjizi sa naslovom “Marezijana”, (dobila naziv prema Vajdenhajmovom romanu koji nije preveden na srpski) koja se nalazi pred nama, a i koju je objavio Kulturni centar Vrbasa.

Drugi roman koji čini krunu Vajdenhajmovog stvaralaštva “Povratak u Marezi”  Bekić je preveo 1999. i štampao takođe u Sremskim Karlovcima. Godine 2002. u Vrbasu je izašlo drugo izdanje, a treće izdanje pojavilo se 2011. u izdanju Kulturnog centra Vrbasa.

Treće delo “Marezi. Detinjstvo u jednom podunavskom švapskom selu” prvi put je prevedeno u okviru pomenutog izbora “Marezijana” iz 2011. Ovaj izbor sadrži i “Priče iz Marezija”, pa tako i pripovetku “Slatki kolač Svetog Save”. Ova pripovetka predstavlja retkost po tome sa koliko je topline i nadahnuća neko kome to nije matična kultura opisao jednu pravoslavnu svetkovinu – Svetog Savu.

Ovde bih završila priču o ovom književniku (preminulom u Bonu 8. juna 2002) koji je svojim delima uveo ovo podneblje u nemačku literaturu, koji je pisao o stvarnim (vrbaskim) prostorima, ljudima i događajima, o jednom svetu koji više ne postoji, ali još uvek postoje neke navike i običaji tog sveta, pa će Vam možda biti interesantan ovaj odlomak:

“I tako se još uvek sećao da su u mesecu maju,(…), odlazili u jasenov gaj (…) – i staro i mlado – da se tamo provesele i obeleže praznik zvani “Majalis”. I iznad žari od ćumura na ražnju se obrtalo prase (…)”

(“Marezi. Detinjstvo u jednom podunavskom švapskom selu”)

 

Tekst je nastao iz mog istraživanja za izložbu povodom 500 g. reformacije koju je upriličio Muzej Opštine Bačka Topola. Istraživanje sam proširila kada sam uz profesora Ivicu izlagala na obeležavanju stogodišnjice rođenja Johanesa Vajdenhajma. Stogodišnjicu je obeležio takođe Muzej Bačka Topola i to u Noći muzeja, u maju 2018. Kako je sve izgledalo možete videti na mom Fejsbuk profilu kao i u sklopu ovog kratkog filma.

Posebno se zahvaljujem gospodinu Pavlu Orboviću iz Gradskog muzeja u Vrbasu, koji mi je dao značajan broj fotografija i razglednica iz nekadašnjeg Vrbasa.